200. GODINA OD ROĐENJA MARKSA – III DEO


1845-1848.-IZGNANSTVO IZ PARIZA U BRISEL .“TEZE O FOJERBAHU“. „EKONOMSKO-FILOZOFSKI RUKOPISI“ .“NEMAČKA IDEOLOGIJA“(1845-46.). „BEDA FILOZOFIJE“ (1846-47.)

Za vreme boravka u Parizu Marks sarađuje u listu „Forverc“ (“Napred“),koji je na nemačkom jeziku izlazio u Parizu dva puta nedeljno i bio je namenjen Nemcima u Francuskoj i u nemačkim državicama. List je bio povezan i sa članovima tajnog društva „Savez pravednih“. Pod Marksovim uticajem list je sve više dobijao komunistički karakter. Zbog objavljivanja u listu kritičkih članaka o pruskoj vladi, pruski kralja Vilhelm IV uspeo je da izdejstvuje proterivanje Marksa iz Pariza. I Engels i drugi socijalisti su tvrdili da je u tom poslu protiv Marksa posredovao i poznati nemački prirodnjak Aleksandar Humbolt, zet pruskog ministra inostranih poslova. Fransoa Gizo, franacuski ministar spoljnjih poslova, naredio je da se list“Forverc“ ukine, a 11. januara 1845.g. je potpisao i nalog za proterivanje iz Francuske: Marksa, Rugea, Bakunjina, Bernštajna i Bernajsa. Ruge i Bernštajn su uspeli da izmole za sebe povlačenje odluke ministra Gizoa.Velikog pesnika Hajnea, koji je već tada bio bolestan ,su poštedeli iako je u “Forvercu“ objavio jedanaest oštrih satira o situaciji u Pruskoj. Marks nije ni pokušavao da dokaže da je lojalan građanin. Pošto je dobio nalog da napusti teritoriju Francuske on je 03. februara otputovao vozom u Brisel. Ispratili su ga revolucionarni pesnici – Herveg i Hajrih Hajne, pisac čuvenih satiričkih poema „Šleski tkači“ i „Zimska bajka“. Marksova supruga Dženi i ćerka su doputovale u Brisel posle nekoliko dana, čim je Dženi rasprodala nameštaj. Uskoro im se pridružuje i Engels.

Odmah po dolasku u Belgiju Marksa su pozvali u Upravu državne bezbednosti i zamolili ga da potpiše izjavu da neće ništa pisati o belgijskoj politici. Marks je to rado potpisao, ali je zato u „Novim briselskim novinama“ koje su do Februarske revolucije bile organ nemačkog radničkog udruženja, „nemilosrdno razgolićavao blagodeti policijskog režima u domovini“ (Engels). Pošto je pruska vlada i ovde nastavila da ga progoni, zahtevajući od belgijske vlade da protera Marksa iz zemlje, Marks se 1845.g. odrekao pruskog državljanstva. Kasnije, kao glavni urednik „Novih rajnskih novina“ u Kelnu, je podneo molbu da mu se obnovi prusko državljanstvo, ali mu je molba odbijena. Nikada više nije tražio drugo državljanstvo. U Briselu se Marks usredsrediona proučavanje radova engleskih klasičnih političkih ekonomista (Adama Smita,Davida Rikarda i dr.), kao i francuskih i engleskih socijal-utopista (Anri Sen-Simona,Šarla Furijea,Roberta Ovena i dr.) U ovom periodu Marks nastavlja istraživanje centralnih pitanja iz oblasti političke ekonomije, koje je započeo još 1843.g, i piše „EKONOMSKO-FILOZOFSKE RUKOPISE “ u pet svezaka. Osnovna tema ovih rukopisa je bila otuđenje čoveka u procesu (najamnog) rada u kapitalizmu i pauperizacija neposrednih proizvođača. Razmatrajući kategoriju otuđenja Marks govori da „radnik u procesu proizvodnje stvara proizvod, koji u uslovima kapitalističkog društva, ne pripada njemu, bez obzira na to što on u njega ugrađuje svoj fizički rad, veštinu i znanje i, ako može tako da se kaže, i svoju dušu. Prema tome, u robu on otuđuje svoju suštinu kao čoveka“, a „predmeti –drugo telo čovekovo-koje je proizveo njegov rad, pripadaju nekom drugom i suprostavljaju mu se kao tuđe biće, kao sila koja je nezavisna od proizvođača“... „To proizilazi iz privatne svojine koja je vladajuća u kapitalizmu, iz vladajućeg načina proizvodnje i razmene u tom društveno-ekonomskom sistemu, u kome vladajuća klasa vrši prisvajanje velikog dela rada radnika-kao višak vrednosti. Predmeti,koje je radnik proizveo, pripadaju neproizvođaču-vlasniku sredstava za proizvodnju, ti predmeti odlaze na tržište, na kome vladaju zakoni robne proizvodnje“. Naravno, predmet se na tržištu,u procesu razmene, otuđuje i od kapitaliste, a ne samo od radnika, ali posledice tog otuđenja su mnogo teže za radnika. Samo posle ukidanje privatne kapitalističke svojinue i najamnog rada,radnik može steći svoju suštinu, postati slobodan čovek, a ne oruđe za rad, deo sredstava za proizvodnju pomoću kojih kapitalist uvećava svoj profit. Ovaj Marksov članak može da se označi i kao početak „Marksovog rada na njegovom najvažnijem delu - „Kapitalu“. Članak je prvi put objavljen tek 1927.g. u SSSR-u. U ovim spisima Marks ističe i ideju pauperizacije. „Radnik ne proizvodi samo robu, nego i sebe kao robu“ - kaže Marks - „Radnik postaje utoliko siromašniji ukoliko proizvodi više bogatstva, ukoliko njegova proizvodnja dobija više u moći i obimu. Radnik postaje utoliko jeftinija roba ukoliko stvara više robe. Povećanjem vrednosti sveta stvari raste obezvređivanje čovekovog sveta u upravnoj srazmeri. Rad ne proizvodi samo robe, on proizvodi sebe sama i radnika kao robu, i to u srazmeri u kojoj uopšte proizvodi robe.“

U proleće 1845.u Brisel dolazi Engels i osniva sa Marksom u Briselu novo radničko udruženje i preko njega vrše praktičnu agitaciju. U periodu 1845-46.g. Marks, na osnovu kritike Fojerbaha i celog starog materijalizma, piše „TEZE O FOJERBAHU“ - „genijalni dokument koji sadrži klicu dijalektičkog i istorijskog materijalizma“. Jedanaest „Teza o Fojerbahu“ je Engels pronašao posle Marksove smrti u jednoj staroj svesci, u Marksovoj zaostavštini. Objavio ih je 1888.g kao prilog svom delu “Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije“. U „Tezama“ Marks govori o čoveku kao biću prakse, izvan prakse, praktične delatnosti društva nije moguće razumeti ni jedno pitanje filozofije. Glavni nedostatak sveg dosadašnjeg materijalizma –uključujući i Fojerbahov - jeste to što se predmet, stvarnost, čulnost, praksa uzima samo u formi objekta ili u obliku kontemplacije, a ne kao ljudska čulna delatnost, praksa…“. Stoga se desilo da je delatnu stranu, nasuprot materijalizmu, razvio idealizam-ali samo apstrakno, jer idealizam, naravno, ne poznaje stvarnu, čulnu delatnost kao takvu“(Marks: „Teze o Fojerbahu“,1.T.). Društveni život je u suštini praktičan. Sve misterije koje navode teoriju na misticizam nalaze svoje racionalno rešenje u ljudskoj praksi i u razumevanju te prakse“(T.8) …Teza br.11, koja se direktno odnosi na revolucionarnu suštinu marksizma je glasila: “Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni.“

Oko 12. jula Marks i Engels odlaze u Englesku gde borave oko šest nedelja u cilju izučavanja literature iz oblasti engleske političke ekonomije. U Mančesteru je Engels upoznao Marksa sa rukovodiocima tajnog društva nemačkih političkih emigranata. U Londonu ga je upoznao i sa vođama čartističkog pokreta, sa čijim je listom „Severna zvezda“ Engels sarađivao dve godine.

Septembra 1845.Marksu se rodila druga ćerka Laura. Laura Lafarg (1845-1911.), aktivistkinja radničkog pokreta i prevodilac niza radova Marksa i Engelsa na francuski jezik. „Bila je udata za Marksovog prijatelja, ekonomistu Pola Lafarga, krupnog marksističkog teoretičara, člana I i II internacionale, jednog od osnivača marksističkog krila francuske Radničke partije. Zajedno su preveli na francuski jezik više radova Marksa i Engelsa. Engels ih je finansijski podržavao, a testamentom im je ostavio dobar deo svog novca. Kada su osetili da gube fizičku i intelektualnu snagu i volju, da će postati teret sebi i drugima, da više ne mogu dovoljno da doprinesu napretku komunističkog pokreta odlučili su da izvrše samoubistvo. Laura je tada imala 66 godina a Pol Lafarg-69. U Draveju kod Pariza, 25.novembra 1911.g. popili su smrtonosnu količinu cijankalija. Pol Lafarg je ovako završio svoje oproštajno pismo: „Ja umirem sa radostnom uverenošću, da će predstojeća budućnost, u ime koje sam se ja borio četrdeset pet godina trijumfovati. Živeo komunizam! Živeo internacionalni socijalizam!“

U Briselu Marks i Engels počeli rad na još jednoj zajedničkoj knjizi, koju su nazvali „NEMAČKA IDEOLOGIJA. Kritika najnovije nemačke filozofije u njenim reprezentantima Fojerbahu, Brunu Baueru i Štirneru i nemačkog socijalizma u njegovim različitim prorocima“... U ovoj knjizi Marks i Engels su završili kritiku idealističke filozofije Hegela i njegovih sledbenika, započetu u „Svetoj porodioci“, i izložili svoju, već formirane, teorije: materijalističkog shvatanja istorije,istorijskog materijalizma i naučnog komunizma. “Odlučili smo , - pisao je Marks, „da zajednički izrazimo svoje shvatanje kao suprotnost idealističkom shvatanju nemačke filozofije, ustvari da se obračunamo sa svojom filozofskom prošlošću. Tu smo nameru izveli u obliku kritike poslehegelovske filozofije…“ Delo je posvećeno pre svega nemilosrdnoj kritici idealizma i metafizike mladohegelijanaca (Bruna Bauera i dr.), jednostranog materijalizma Fojerbaha, i buržoaskog individualizma anarhiste Štirnera - „svetoga Maksa “, kako ga ironično nazivaju Marks i Engels. Sa nemačkim reakcionarnim - „istinskim socijalistima „ (K.Grinom,M.Hesom i dr.) koji su umesto klasne borbe propovedali bratstvo, ljubav i „večnu pravdu“ Marks se obračunavao i u trećem poglavlju „Komunističkog manifesta“. U „Nemačkoj ideologiji“ Marks i Engels već izlažu svoje,u glavnim crtama već formirano materijalističko shvatanje istorije, obrazlažu neke od osnovnih pitanja istorijskog i dijalektičkog materijalizma, kao što su pitanja o uzajamnom dejstvu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, o klasama i klasnoj borbi,o društveno-ekonomskim formacijama i uzrocima njihovih smena, i glavnu tezu istorijskog materijalizma da društveno biće određuje društvenu svest. “U svakoj epohi ideje vladajuće klase jesu vladajuće ideje, tj.ona klasa koja predstavlja vladajuću materijalnu snagu društva jeste u isti mah i njegova vladajuća duhovna snaga“ - pišu Marks i Engels . U „Nemačkoj ideologiji“ su prvi put obrazloženi materijalističko shvatanje vlasništva i uloga revolucija u smeni društveno ekonomskih formacija: „Razni stupnjevi u razvitku podele rada predstavljaju i razne forme vlasništva,tj. svaki stupanj podele rada određuje takođe i uzajamne odnose pojedinaca u vezi sa materijalom,oruđem i proizvodom rada“… „Revolucija je neophodna ne samo stoga što ni na koji drugi način nije moguće oboriti VLADAJUĆU klasu, nego i stoga što klasa koja vrši obaranje može samo revolucijom da se oslobodi od cele stare podlosti buržoazije i da postane sposobna da stvori novo društvo. “Govoreći o suštini države uopšte ,posebno kapitalističkoj državi Marks i Engels kažu da se u kapitalističkom sistemu „na jednoj strani nalaze stvarni privatni vlasnici, a na drugoj-komunistički proleteri lišeni vlasništva. Ova suprotnost se iz dana u dan zaoštrava i neminovno vodi ka krizi“. Na knjizi „Nemačka ideologija“Marks i Engels su radili između 1845-46.g. i 1847.g. ali je nisu je završili. Zbog raznih prepreka na koje su nailazili – kao što su policijska cenzura i odbijanje izdavača da je štampaju, nisu uspeli da je objave. Pojedini delovi ove knjige su objavljene u nekoliko časopisa, ali je ceo tekst knjige štampan tek u Sovjetskom Savezu 1932.g. na nemačkom, i 1933.g. na ruskom jeziku.

15. aprila Engels se, po nalogu Briselskog komiteta, seli u Pariz radi propagiranja komunističkih ideja među članovima pariske opštine Saveza pravednih i radi formiranja dopisnog komiteta. Marks i Engels su u tom periodu osnovali mrežu dopisničkih komunističkih komiteta u Briselu i Londonu, kao bazu za formiranje proleterskih partija. Ali jedan od osnivača anarhizma i sitnoburžoaski socijalista Prudon nije prihvatio predlog da formira dopisnički komunistički komitet za vezu u Parizu. Izjavio je da sad propoveda gotovo potpuni antidogmatizam u ekonomskim pitanjima… da je protiv nasilne revolucije jer „više voli da spali instituciju privatne svojine na tihoj vatri nego da joj da novu snagu ,organizujući Vartolomejsku noć za sopstvenenike“. Tako Pudon odvlači radnike od revolucionarne klasne borbe. Ubrzo je Marksu stigla iz Pariza od Prudona njegova nova knjiga „SISTEM EKONOMSKIH PROTIVUREČNOSTI ,ILI FILOZOFIJA BEDE“. Prudon, je još u svojoj knjizi „Šta je vlasništvo“ tvrdio da je svojina krađa,ali on je i tu nedosledan jer osuđuje samo krupnu kapitalističku svojinu –svojinu fabrikanata, velikih zemljoposednika i bogatih trgovaca-koja se održava na račun surove eksploatacije radnika, a idealizuje sitne sopstvenike. Prudon propagira ideju da izlaz iz bede nije u klasnoj borbi, nije u štrajkovima , nije u socijalnoj revoluciji ,nego u očuvanju i jačanju sitne privatne svojine zanatlija i seljaka i pretvaranju proletera u samostalne sopstvenike putem otkupa preduzeća. Sitni vlasnici –„vitezovi slobodne volje“ bi se udruživali, vršili razmenu preko svojih banaka za razmenu i besplatnih kredita. Istovremeno, Prudon idealizuje sitno privatno vlasništvo, privatnu svojinu na sredstva proizvodnje a robnu razmenu smatra večnom osnovom svakog društva. Zalaganjem za očuvanje robne razmene na tržištu-koja je u osnovi kapitalizma Prudon se u suštini zalagao za očuvanje kapitalizma. Potrebno je samo da se loše strane kapitalističke proizvodnje i razmene uklone i da se sačuvaju dobre tj.one, koje odgovaraju sitnoj buržoaziji,-govori Prudon. Kao odgovor na Filozofiju bede“ Marks tokom januara i februara 1847.g. ,na francuskom jeziku piše knjigu „BEDA FILOZOFIJE.ODGOVOR NA PRUDONOVU „FILOZOFIJU BEDE“, u kojoj izložio nemilosrdnu kritiku teorije sitnoburžoaskog socijalizma i anarhizma Prudona „On kao svetac,kao papa,anatemiše bedne grešnike i peva himnu sitnoj buržoaziji i jadnim ljubavnim i patrijarhalnim iluzijama domaćeg ognjišta. A to nije slučajno. G.Prudon je od glave do pete filozof i ekonomist sitne buržoazije.“

Marks je obrazložio neophodnost revolucionarnog preobražaja buržoaskog društva u besklasno komunističko društvo. Pošto je „ugnjetena klasa životni uslov svakog društva zasnovanog na klasnoj suprotnosti ,- kaže Marks -, oslobođenje ugnjetene klase nužno uključuje stvaranje novog društva. Da bi ugnjetena klasa mogla da se oslobodi, mora biti dostignut stepen na kome već stečene proizvodne snage i postojeći društveni odnosi ne mogu da postoje uporedo… Uslov za oslobođenje radničke klase jeste ukidanje svake klase… Međutim,suprotnost između proleterijata i buržoazije jeste borba klase protiv klase, borba koja, dovedena do svog vrhunca, znači potpunu revoluciju .“… Nasuprot Prudonu i drugim tadašnjim teoretičarima Marks tvrdi da: „Oslobođenje radničke klase mora biti delo same radničke klase, ali se ona ne može osloboditi ako se ne organizuje u posebnu političku partiju“. „Samo tada, kada više ne bude klasa i klasnog antagonizma, SOCIJALNE REVOLUCIJE će prestati da budu POLITIČKE REVOLUCIJE“ Kritikujući Prudonov idealistički metod…Marks je postavljao temelje nove,proleterske političke ekonomije… Knjiga „Beda filozofije“ je štampana na francuskom jeziku početkom jula 1847.g.u Briselu.

U decembru 1847.se Marksu rodio sin ,kome su dali ime Edgar, po bratu Dženi fon Vestfalen, Marksovom školskom drugu.

2-9.jun 1847.g. „SAVEZ PRAVEDNIH“. OSNIVANJE SAVEZA KOMUNISTA.

„Savez pravednih “ je bilo tajno propagandno društvo nemačkih političkih emigranata u Francuskoj, Belgiji, Holandiji i Švajcarskoj, koje je 1836.g. nastalo izdvajanjem najborbenijih proleterskih, uglavnom zanatlijskih elemenata, iz demokratsko-republikanskog tajnog „Saveza prognanih“. Kroz godinu dana, grupa ovih političkih emigranata iz Nemačke, među kojima su bili Henrih Bauer, čizmar, Karl Šaper, slovoslagač, Josif Mol, časovničar, socijal-utopist Vilhelm Vajtling, krojački pomoćnik, jedan od prvih nemačkih komunističkih pisaca i dr. prešla je u London i tamo osnovala novo udruženje pod istim imenom. Odajući im priznanje Engels kaže: "Ove zanatlije...iako još nisu bili pravi proleteri, bili su u stanju da instinktivno predvide svoj budući razvitak i konstituisali su se, mada ne potpuno svesno, kao partija proleterijata" ... Sa Šaperom, Molom i Bauerom Engels se upoznao u Londonu 1843.g.kada su mu ova "tri prva prava revolucionarna proletera koje je upoznao ... tri prava čoveka " predložila da uđe u „Savez pravednih“,ali je on taj predlog odbio jer se nije slagao sa njihovim "uravnilovskim komunizmom" i zavereničkim metodama delovanja organizacije. „Savez pravednih“ je imao svoje filijale u više zemalja, koje su delovale prvobitno kao radnička prosvetna i kulturna udruženja ili klubovi, a kada to nije bilo moguće okupljale su članove i simpatizere preko pevačkih , gimnastičkih društava. U udruženje su, pored Nemaca, sve više ulazili i pripadnici drugih naroda - Mađari, Česi, Šveđani, Italijani, Holanđani, Rusi i drugi. Zbog toga je Savez pravednih štampao članske karte na dvadeset jezika,na kojima je pisalo": "Svi ljudi su braća." U to vreme Marks i Engels su već formirali razgranatu dopisničku mrežu u Nemačkoj,Belgiji ,Francuskoj i drugim zemljama, preko koje su širili među radnicima ideje komunizma. Šaper, Mol i Bauer, koji su od novembra 1846.bili na čelu Saveza, sve više su se pod uticajem Marksa i Engelsa, ubeđivali u neosnovanost učenja Vajtlinga, Prudona i nemačkih "istinskih socijalista" i u ispravnost nove marksističke teorije .20.januara 1847.g Jozef Mol sastao se u Brislu sa članovima Briselskog dopisničkog komiteta – Marksom, Volfom i Žigoom. Mol im je saopštio da je dobio ovlašćenja Londonskog dopisnog komiteta da pregovara sa Marksom o ulasku Briselskog komiteta u „Savez pravednih“, kao i da Marks i Engels sastave statut u program Saveza. U leto 1847.g., posle više poziva izaslanika Saveza, Jozefa Mola,Marks i Engels su stupili u „ Savez pravednih“, ali tek kad su se uverili da su rukovodioci ove organizacije spremni da napuste utopističke, sektaške i zavereničke stavove i da Savez reorganizuju na principima naučnog komunizma. Posle toga i Marks je u Briselu osnovao opštinu „Saveza pravednih“, a Engels je po povratku u Pariz izabran u Okružni komitet. 5.oktobra 1847.g. Marks i Engels su osnovali u Briselu još jednu opštinu.Zatim su obe opštine ujedinili u Nemačko radničko prosvetno društvo, koje je do oktobra već imalo oko sto članova.

Na I kongresu 2-9. juna 1847.g. u Londonu, Marks iz finansijskih razloga nije učestvovao. U Englesku su otputovali Fridrih Engels, kao delegat Pariskog komiteta i Vilhelm Volf iz Briselskog komiteta. U to vreme je došlo do raskola u Pariskoj organizaciji , tako da su Engelsa izabrale tri od pet opština. Na ovom kongresu, koji je ustvari bio osnivački kongres Saveza komunista, predložen je novi projekt Statut Saveza, na osnovu prerađenog Statuta „Saveza pravednih“ iz 1838.g. Projekat Statuta je poslat opštinama na razmatranje. Na ovom kongresu je „ Savez pravednih“ promenio ime u Savez komunista i reorganizovan je - u opštine(3-12 članova), okruge (2-10 opština), rukovodeće okruge (izvršna vlast za sve okruge odgovarajuće pokrajine), Centralna uprava ili komitet (izvršna vlast celog Saveza ,odgovorna kongresu) i kongres (zakonodavna vlast celog Saveza). Ranija utopistička deviza "Svi ljudi su braća" zamenjena je borbenom parolom "Proleteri svih zemalja ,ujedinite se!". Na ovom kongresu je kao partijski program predložen "Komunistički simbol vere" koji je, u vidu pitanja i odgovora, napisao Engels. Krajem oktobra,tokom borbe za novi program organizacije, Engels je, po nalogu okružnog komiteta u Parizu, preradio "Komunistički simbol vere" u "Principe komunizma". I prvi i drugi program bili su sastavljeni u tada tradicionalnoj formi katehizisa, tj. u vidu pitanja i odgovora.

Od 29. novembra do 8.decembar 1847.g. održan je u Londonu DRUGI KONGRES SAVEZA KOMUNISTA. U radu ovog kongresa, koji je Marks okarakterisao kao "prvi međunarodni kongres proleterijata" učestvovali su pored Nemaca, engleski, francuski, švajcarski , belgijski, poljski i drugi delegati. Među delegatima su bili Marks i Engels. Za predsednika kongresa je izabran Šaper, a za sekretara Engels. Na završetku rada kongresa, posle desetodnevnih diskusija, u kojima su razrešena sva razmimoilaženja, jednoglasno je 8. decembra usvojen novi Statut Saveza, koji ima deset odeljaka. Član1, prvog odeljka "Satuta Saveza komunista" je glasio: "Svrha Saveza je obaranje buržoazije ,vladavina proleterijata, ukidanje starog,na klasnim suprotnostima zasnovanog buržoaskog društva i osnivanje novog društva bez klasa i bez privatne svojine". Na kongresu je prihvaćen i predlog Marksa i Engelsa da Savez komunista napusti zaverenički metod borbe i da ubuduće, istupa otvoreno kao Komunistička partija i da svoje teoretske principe javno, u "Manifestu ", objavi pred celim svetom. Marksu i Engelsu je povereno da ,na osnovu Engelsovih "Principa komunizma", napišu "Manifest Komunističke partije ", kao zvanični teoretski i praktični partijski program Saveza komunista, prve međunarodne revolucionarne organizacije radničke klase. Dan konačnog usvajanja novog Statuta Saveza komunista 8. decembar 1847.g, smatra se danom osnivanja prve marksističke proleterske organizacije.

Polovinom decembra 1847.g. Marks u Nemačkom udruženju radnika u Briselu drži predavanja o najamnom radu i kapitalu. Ovo predavanje je kasnije poslužilo kao osnova za članak „Najamnina“. Jedan deo ovog rada je u aprilu1849.g. obljavljen u „Novim rajnskim novinama „pod naslovom „Najamni rad i kapital“.

NASTAVIĆE SE...