REZOLUCIJA IV KONGRESA NKPJ

"REZOLUCIJA O STAVU NKPJ PREMA DRUGIM LEVIČARSKIM POLITIČKIM ORGANIZACIJAMA"


1) Poznato je da Nova komunistička partija Jugoslavije, od samog svog postojanja, a i nadalje, neguje kontakte sa mnogim radničkim i komunističkim partijama sveta. Tokom četvrt veka, koliko postojimo, delegacije NKPJ prisustvovale su na mnogobrojnim važnim međunarodnim sastancima i skupovima kompartija sveta, koji su održavani skoro na svim kontinentima. Isto tako, i danas, naši delegati predvođeni sekretarom za međunarodne odnose NKPJ, prisustvuju i učestvuju na svetskim skupovima komunista, shodno finansijskim mogućnostima. Naravno, o tome, redovno, podnose izveštaj Sekretarijatu NKPJ. Tako će biti i ubuduće.

2) U Srbiji danas, osim NKPJ, postoji nekoliko levičarskih političkih organizacija. Mnoge od njih u svom nazivu sadrže komunističke odrednice i imaju titoizam kao ideološki put i putokaz. Mi sa njihovim liderima i članstvom zajednički održavamo mnoge: tribine, demonstracije, manifestacije itd. NKPJ nikad nije jednostrano i proizvoljno ocenjivala sukob Tito-Staljin, jer je to, odavno, učinio Međunarodni radničko-komunistički pokret, koji ima ovo drugo, ispravno mišljenje. Mi smo jedina levičarska partija, sa ovih prostora, koja je priznata od strane tog Pokreta.Takođe, taj Pokret ne priznaje put reakcionarnog reformizma tj. očiglednog revizionizma kojim je, 1948. godine nakon usvajanja Rezolucije Informacionog biroa u Bukureštu, krenula vrhuška tadašnje Titove KPJ, pa i sam Tito. Podatak da je u periodu od 1948. do 1953. godine, zbog IB-a, iz KPJ isključeno 218.379 ljudi, dovoljno govori sam za sebe. Drugim rečima, isključeno je preko 60 odsto onih koji su na svojim leđima izneli narodno-oslobodilački rat i socijalističku revoluciju. Evidentno je da pomenute političke organizacije to ne interesuje, niti priznaju postojanje Golog otoka i drugih logora, koji su postojali pedesetih godina prošlog veka. One, samim tim ne priznaju ni monstruozne golootočke zločine izvršene nad hiljadama autentičnih komunista, među kojima su bili i narodni heroji, armijski kadar itd. Politički zatvorenici i zatvorenice, etiketirani tada, kao „informbirovci“ i „ibeovci“, su, bez ijednog valjanog razloga, bez ikakvog sudskog procesa osuđeni, sadistički mučeni i ubijani, isključivo gestapovskim metodama. Malo je onih koji su preživeli golgotu na ostrvu smrti gde su živi zavideli mrtvima.

3) Rukovodstvo i članstvo NKPJ ne vređa Josipa Broza Tita, zbog njegovog doprinosa NOB-u i činjenice da se u njegovo, socijalističko vreme, iako tada nije bilo nikakvih političkih sloboda i prava, mnogo bolje živelo nego danas. Mi ne sporimo tadašnja dostignuća i doprinos u izgradnji i obnovi ratom razrušene zemlje (socijalističku izgradnju, omladinske radne akcije, besplatno zdravstvo i školstvo, sistem socijalne zaštite, siguran radni odnos, mnogo povoljniju stambenu politiku, povoljne kredite za poboljšanje životnog standarda stanovništva itd.).Ne osporavamo neke ondašnje napore i pokušaje da se izgradi : novo, pravednije, besklasno društvo.

4) Međutim, ujedinjenje naše Partije sa onim političkim organizacijama koje su naslednici revizionizma KPJ (započetog još 1948 godine), i kardeljizma (koji je i doveo do raspada SFRJ, egzodusa stanovništva i građanskog rata), nije moguće. Nema i ne može biti kompromisa na idejnim osnovama. NKPJ i SKOJ ne mogu odstupati od svoje ideološke platforme, utvrđene Programom i Statutom, niti: krivudati, zastranjivati i skretati sa marksiskističko- lenjinističkog puta koji su nam trasirali naši ideološki učitelji: Marks, Engels, Lenjin i Staljin. Postoji jasna partijska linija i odrednica da se NKPJ i SKOJ mogu ujedinjavati samo sa onim levičarskim političkim organizacijama: partijama, pokretima i udruženjima koje se zasnivaju na marksizmu-lenjinizmu.To je jedinstven stav rukovodstva i članstva NKPJ.

5) Pojedinci iz nekih levičarskih organizacija, šalju javnosti pogrešnu sliku o nama, kao nekoj prepreki ujedinjenju svih levičarskih snaga u jednu, citiram „ujedinjenu radničko-komunističku partiju“. Rukovodstvo naše Partije otvoreno prozivaju da, cit.: „jednostrano dajemo ocenu prošlosti“; „ da smo zarobljenici prošlosti“; „ da delimo komuniste na titoiste i staljiniste“ i tome slično. Najbolji dokaz da to nije istina je činjenica da smo, devedesetih godina, bili potpisnici osnivačkog akta „Narodni front“, koji je okupljao levičarski opredeljene pokrete, a čiji je jedan od osnovnih programskih ciljeva bio očuvanje SFRJ. Frontom je rukovodio drug iz Hrvatske, Zvonimir Zvonko Čičak i naša delegacija je, u to vreme, redovno prisustvovala tim sednicama i učestvovala u akcijama kao što je bilo organizovanje velikog narodnog mitinga na Ušću, „Za očuvanje Jugoslavije“. Kad je on prestao sa radom, osnovana je jugoslovenska udružena levica, takozvani JUL, tada jedna od najimućnijih političkih stranaka, koja je u svom vlasništvu imala veliki broj nekretnina nasleđenih od KPJ, tj. raspolagali su jednim delom državne i društvene imovine. Naš osnivač i tadašnji generalni sekretar, Branislav Branko Kitanović, često je, onda, znao da kaže: „Njima je ostao kapital, a nama je ostao Marks“. Iako, materijalno bogata, JUL je od svog osnivanja, u startu, bio neka kvazi socijaldemokratska politička opcija; idejno-politički siromašna, organizaciono-kadrovski trula i neodrživa. U Glavni odbor te stranke dovedeni su: karijeristi, foteljaši, poltroni, interesdžije, preletači, tzv. „biznismeni“ i sl., koji su ubrzo, iz koristoljublja, počeli zloupotrebljavati stranačke funkcije i visoke položaje, zarad ličnog bogaćenja.

6) Baš kao što, iz sličnih razloga, nismo mogli da se ujedinimo sa ondašnjim SK - Savezom komunista, tako je donet zajednički zaključak članstva i rukovodstva NKPJ, da sa takvom „levicom“ ne može biti ujedinjenja, što se kasnije pokazalo kao mudar i ispravan potez. Na vreme smo shvatili da najveći broj „julovaca“ nema ama baš nikakve veze čak ni sa levičarskom ideologijom, a kamoli sa socijalizmom i komunizmom. (Dokaz o našem nepristajanju na savezništvo sa SK iz koga se kasnije razvio JUL, jeste knjiga Mire Marković „Bilo je to ovako“, deo 1., str. 430, citat: „Svi su hteli u našu Partiju, osim Nove komunističke partije Jugoslavije, na čelu sa Brankom Kitanovićem. Ja sam imala zadatak da razgovaram sa njima. Oni su od početka imali otpor prema tom predlogu“).

7) NKPJ i SKOJ nisu kočničari, niti opstrukcija stvaranju ujedinjenog: radničko-komunističkog pokreta, saveza, fronta i tome slične organizacije. Naprotiv. Mi, kao ozbiljni i odgovorni komunisti, na: razbijenu, neujedinjenu i neorganizovanu levicu, ne samo u Srbiji, već i na prostoru bivše SFRJ, gledamo s velikom zabrinutošću i nespokojem. Shodno tome, priželjkujemo, u budućnosti, jedan jedinstven radničko-komunistički savez, narodni crveni front koji bi bio sastavljen od: partija, pokreta, radničko-sindikalnih i drugih udruženja levičarske provenijencije tj.porekla. Mi smo uvek: bili, jesmo i bićemo dostupni i otvoreni za saradnju i okupljanje ljudi koji, zaista, imaju istinsko levičarsko opredeljenje. U naše partijske redove su, uvek, dobrodošli svi oni koji podržavaju, i u celosti prihvataju, naš Program i Statut. Nismo i nikada nećemo biti protiv savezništva i ujedinjenja sa onim levičarskim političkim organizacijama, koje u svojim programskim načelima tj. teorijsko-idejnim stavovima imaju: precizno, nedvosmisleno i jasno postavljene i određene marksističko-lenjinističke postulate, koji su neophodan preduslov za delovanje autentične levice.